Šta je aktivno slušanje

Za kvalitetnu komunikaciju aktivno slušanje je od presudne važnosti. Aktivnim slušanjem dajemo šansu sagovorniku da na najbolji način prenese svoju poruku, i podjednako važno, svoju poruku šaljemo tek nakon što smo shvatili šta sagovornik zaista želi da nam saopšti. Koncentracijom na ono šta se, a ne kako se govori, uspostavljamo direktnu i adekvatnu komunikaciju.

Aktivnim slušanjem omogućujemo bolje razumevanje. Često se, naime, događa da tokom komunikacije ne slušamo sagovornika u potpunosti. Slušanje, bez pažnje i razumevanja, nikada ne rezultira pamćenjem onog što je neko rekao, niti nam omogućuje napredak. Slušati aktivno znači slušati odgovorno.

Aktivnim slušanjem primamo korisne informacije, izbegavamo nesporazume i konflikte, pokazujemo da nam je stalo do sagovornika, pomažemo osobama sa kojima komuniciramo da jasnije sagledaju problem i, na kraju, izgrađujemo odnos poverenja. Veština slušanja podrazumeva mnogo više od sposobnosti da „čujemo poruku”. Ona obuhvata razumevanje poruke, situacije i druge osobe. Aktivnim slušanjem izbegavamo prepreke u komunikaciji i poštujemo tuđa mišljenja, stavove i osećanja – drugim rečima, poštujemo integritet osobe koju slušamo.

Aktivno slušanje je ključni element uspešne komunikacije. Ono predstavlja uživljavanje u ono o čemu osoba koju slušamo govori, kao i razumevanje sadržaja koji je izgovoren.

Za aktivno slušanje je bitno da slušalac donese odluku da želi da sluša, da osobu koja govori gleda u oči, da ne govori previše, ne prekida sagovornika dok govori, da nauči da ćuti, i naravno, sluša. Može se reći da je aktivno slušanje nauka, a ova oblast psihologije se često obrađuje kroz seminarske radove i diplomske radove.

Izvori teškoće od strane pošiljaoca:

  • Ton glasa pretih da bi se čuo
  • Previše složena poruka koju čini previše nepotrebnih detalja i informacija
  • Zaboravljanje poente ili svrhe interakcije
  • Kontradiktoran govor tela koji ometa verbalnu poruku (na primer, smeh onda kada osoba u stvari oseća ljutnju ili povređenost)
  • Obraćanje previše pažnje na to kako će primalac reagovati na poruku
  • Korišćenje jedinstvenog koda ili nekonvencionalne metode za isporuku poruke

Izvori teškoća od strane onoga koji sluša:

  • Zaokupljenost nečim drugim, neslušanje
  • Slušanje sopstvenih uverenja o tome što osoba govori
  • Procena i osuđivanje govornika ili same poruke
  • Nema traženja objašnjenja onda kada ne razume
  • Tumačenje na svoju ruku.

Ljudi se ne bi smeli osećati zaplašenima toliko da vam kažu samo ono što vi želite čuti. Ukoliko se upotrebljavaju mnoge od gore navedenih stvari velika je verovatnoća da vas ljudi neće smatrati osobom kojoj mogu reći nešto o sebi.

slusanje

Principi aktivnog slušanja

  • Prvi princip aktivnog slušanja je ohrabrivanje sagovornika, odnosno, slanje verbalnih i neverbalnih znakova koji će govorniku pokazati da ga slušate. Ovaj princip je veoma važan kada želimo da podstaknemo govornika da nastavi sa pričom i kada želimo da mu damo podršku.
  • Drugi princip podrazumeva postavljanje pitanja sagovorniku, kako bismo razjasnili ono što nam je rekao. Veoma je važno razjasniti ili potvrditi sadržaj o kome se razgovara, da ne bi došlo do pogrešnog shvatanja poruka.
  • Preformulisanje poruke je treći princip. Ovaj princip podrazumeva da svojim rečima ispričamo ono što je sagovornik rekao, kako bismo proverili da li smo dobro čuli i razumeli.
  • Najznačajniji princip je reflektovanje. Dajte do znanja sagovorniku svoje mišljenje o tome kako se on oseća. Na primer: „Zvuči mi kao da si ljut.”; „Izgleda kao da te je ta vest uznemirila.”
  • Sažimanje ili rezimiranje, odnosno, ponavljanje glavne teme i osećanja koje je govornik pokazao ili izgovorio: „Pobesneo si što ti nisi imao priliku da razjasniš…”; „Dakle, srećna si što imaš dozvolu da večeras izađeš u grad.”
  • I poslednji, ali ne i manje važan princip aktivnog slušanja je potvrđivanje i vrednovanje stava sagovornika. Manifestuje se kroz uvažavanje sagovornika.

U svakodnevnom životu loše slušanje je češće pravilo nego izuzetak. Ponekad mi loše slušamo druge ljude i retko to zapažamo, ali često uočavamo da druga osoba ne sluša nas.

  • Empatija – Staviti se na mesto druge osobe, ohrabriti je više kretnjama nego rečima, kako bi videla da joj se pruža potpora i da je shvaćena.
  • 2. Analiza – Koristiti se pitanjima da bi se izvuklo šta druga osoba zaista misli i zašto to misli
  • 3. Sinteza – Jasno izricanje onoga što se misli da druga osoba govori. Ona potom može ili potvrditi ili preinačiti ono što je rečeno.

Sponzorisani tekstovi:

loading...

Još zanimljivih tekstova: