Na filmu često može da se vidi kako, uglavnom negativci, tonu u živom pesku, koji ih guta munjevitom brzinom. Oni s druge strane zakona, predstavnici pravde, ulažu nadljudski napor, ali nekako uspeju da se izvuku.

Činjenica je, međutim, da, ako bi se neko zadesio u realnom vremenu na tom prostoru, situacija najverovatnije ni izbliza ne bi bila tako dramatična kakvom nam se čini ispred ekrana. Ispod površine ne krije se nikakva misterija.

Živi pesak nije karakteristična pojava za neki konkretni region u svetu. Može da se pojavi svuda gde e za to stvore odgovarajući uslovi. Iako se obično kaže za onog koji upadne u „živi“ pesak da će potonuti, to nije potpuno tačno. Više bi se moglo reći da će ta osoba da utone, pretežno do kolena, ili da pluta.

Problem može da nastane jer, kada osoba jednom upadne u jamu sa ovim peskom, teško da može sama da izađe, budući da nema na šta da se osloni, kako oko sebe nema čvrsto tlo. Dok pokušava da izvuče jednu nogu, druga sve više tone.

Ova pojava se obično javlja u delovima sveta gde postoji kvarcni pesak u prirodi, jer su zrnca peska savršeno okrugla, pa kad se pomeša sa vodom, svako zrno dobije nešto poput vodenog omotača, pa je svako trenje nemoguće.

Činjenica da se u novije vreme proizvode kvarcne radne ploče potpuno u drugi plan stavlja neobično svojstvo ovog materijala. Nikakva borba u živom pesku nimalo ne pomaže, naprotiv, osoba može samo još više da se zaglibi, ako se nađe u njemu.

Ono što je zanimljivo i pogodno za entuzijasiste, koji žele da eksperimetišu, takozvani „živi“ pesak se može napraviti i u kućnim uslovima. Sve što je potrebno jesu čaša sa vodom i malo peska. Prvo se sipa pesak, zatim malo vode i onda se to promeša. Na prvi pogled, smeša deluje solidno, ali ako se gurne prst ili neki štapić, oni će bez problema prodreti.

Kada pesak prekriva neki potok, na primer u proleće, pritisak odozgo ne dopušta pešćanoj masi da se slegne.

Iz ove neprijatnosti može svako da se izvuče, samo uz malo taktike. Ako telo pluta, a zatim i blagim i sporim pokretima otpliva prema čvrstom tlu.

Dugotrajnije oaze kvarca mogu se naći, uglavnom, na rečnim ili morskim oblastima. Jezerca sa rastresitim peskom stvaraju se svuda gde se pesak natopi tekućom vodom. O

va pojava nastaje kada pesak „oživi“, odnosno pojavi se aktivnost, kada se pritisak vode ispod peska izjednači s njegovom težinom ili je čak i premaši.

Kristalne lobanje

Jedna od misterioznih činjenica posredno povezanih sa kvarcom jesu dve kristalne lobanje, od kojih se jedna danas nalazi u Muzeju ljudskog roda, nedaleko od londonskog Pikadili skvera. Jedni naučnici tvrde da je stara preko 3000 godina, a drugi smatraju da je to podmetnuta tvorevina ljudske ruke iz 19. veka.

Druga se nalazi u posedu usvojene ćerke arheologa Frederika Alberta Mičela – Hedžesa, koji je vršio iskopavanja ruševina fascinantnog grada drevnih Maja, na teritoriji Hondurasa.

Materijal od koga je sačinjena je kvarcni kristal, izbrušen na takav način, da je do savršenstva stvorena kopija ljudske lobanje u prirodnoj veličini. Zbog svojih karakteristika smatra se neprocenjivom.